Dr. Steven Bailey
Objavljeno u MPA Media – Dynamic Chiropractic
Molekuli ATP (adenozin trifosfat) su skladišta i distributeri energije u telu. Raspad ATP-a u ADP daje energiju. Energiju daje cepanje fosfatne veze. Ova energija se koristi u gotovo svim ćelijskim reakcijama vezanim za energiju. Osim što je sastavni deo funkcionisanja skoro svake ćelije u našem telu, ATP ulogu možemo posmatrati i po vrstama aktivnosti. Takve bitne funkcije uključuju:
- kontrakciju mišića;
- bio sinteza proteina;
- prenos nervnih impulsa;
- aktivan transport kroz ćelijske membrane.
Kod kontrakcije mišica, proces izgleda ovako: svako mišićno vreteno sastavljeno je od mišićnih vlakana. Unutar mišićnih vlakana nalazi se mnogo mišićnih fibrila. Ove mišićne fibrile su suspendovane u tečnoj matrici koja se naziva sarkoplazma. U sarkoplazmi su suspendovane hiljade i hiljade mitohondrija koje sadrže velike količine ATP-a.
ATP aktivira proces kontrakcije mišica ATP aktivnošću izložene glave miozina. Kada je ATP izložen glavi miozina, on se cepa i oslobađa energija. Treba napomenuti da je zajedno sa ATP-om, magnezijum veoma neophodan u reakcijama oslobađanja energije ATP-a. Pre nego što ATP postane „aktivni ATP“, magnezijum se mora vezati između drugog i trećeg fosfata. Klinički, nedostatak magnezijuma može biti povezan sa takvim stanjima kao što su fibromijalgija i sindrom hroničnog umora.
Sinteza skoro svakog hemijskog jedinjenja zahteva energiju.
Ta energija je ATP, koji je izuzetno važan za bio sintezu proteina, fosfolipida, purina, pirimidina i stotina (ako ne i hiljada) drugih supstanci. Kao primer ćemo uzeti učešće ATP -a u sintezi proteina: jedan protein može biti sastavljen od više hiljada aminokiselina. Potreban je raspad četiri visokoenergetske fosfatne veze da se dve aminokiseline povežu zajedno.
Maksimalno, dva ATP-a mogu poslužiti kao energija za spajanje dve aminokiseline zajedno, pa ako je naš protein sastavljen od 10.000 aminokiselina, možda će biti potrebno 20.000 ATP-a da formira samo ovaj jedan protein. Takođe treba napomenuti da same aminokiseline koriste ATP indirektno jer se prvo ko-transportuju u ćelije.
ATP je neophodan za prenos nervnih impulsa.
Prenos nervnih impulsa podrazumeva oslobađanje nervne transmisione supstance iz presinaptičkog terminala u sinaptičku pukotinu, što je jednostavno prostor između jednog i drugog nerva. Supstanca za prenos nervnih impulsa obuhvata rascep i vezuje se za receptor druge ćelije. Supstanca za prenos nervnih impulsa mora se stalno formirati iznova u presinaptičkom terminalu za buduće oslobađanje; energiju za ovu formaciju isporučuje ATP. U presinaptičkom terminalu ima mnogo mitohondrija za formiranje i skladištenje ATP -a za ovaj proces. Formiranje ATP-a biće kasnije objašnjeno u vezi sa stimulativnim efektima mikrostruje.
Do aktivnog transporta dolazi oslobađanjem energije ATP -a u raspadu njegovih fosfatnih veza (videti sliku 1 za hemijsku strukturu ATP -a i oslobađanje energije).
Aktivni transport je način provođenja molekula preko ćelijske membrane, bilo u ćeliju ili van nje, kroz koncentracioni gradijenta. Gradijent koncentracije može biti električni ili gradijent pritiska. Na ovaj način se transportuju natrijum, kalijum, kalcijum, glukoza, aminokiseline i mnoga druga jedinjenja.
Ukratko, ATP je energetska valuta za naše telo. U stvarnosti, u gotovo svakom citološkom, histološkom i fiziološkom procesu učestvuje ATP, što ATP čini klinički važnim. Iako naša tela u teoriji mogu proizvesti sve potrebne ATP-ove, činjenica je da to ne čini. Stimulacija mikrostrujom između 200-800 mikroampera je način super punjenja tkiva ATP-om, koje će tamo boraviti sve dok ne bude potrebno. Na ovaj način se može objasniti većina istraživanja koja pokazuju 200% povećanje stope izlečenja, primenljivo na stotine različitih stanja. U kliničkom smislu, svaki proces zarastanja uzima veliku količinu ATP-a i može se ubrzati putem povećanja ATP-a u tkivu. Mikrostrujna stimulacija to postiže povećanjem ATP-a u tkivu do 400%.
Argumenti
Stimulacija mikrostruje u telu izaziva radikalno povećanu proizvodnju nivoa ATP-a. Ovo omogućava telu da ubrzano izvrši sve procese lečenja koje je preduzelo. To čak može omogućiti da se pređe preko poslovične “barijere” koja je bila nepremostiva, zbog nedovoljne koncentracije ATP-a da bi se izvršile potrebne promene.
ATP je dinamički rezervoar energije u našem telu. Glukoza služi kao dugoročniji rezervoar, ali sama po sebi relativno malo napaja telo energijom. Glukoza se prvo pretvara u ATP. ATP je skladište i distribucija energije. Od trenutka kada se proizvede molekul ATP, obično se potroši u roku od jednog minuta.
Stopa prometa za ATP je veoma visoka. Međutim, telo ima ogroman kapacitet za skladištenje ATP-a. Mogu se izgraditi rezerve ATP-a. Ovo je jedan od razloga što, za razliku od drugih oblika električne terapije, kao što je interferencijalna ili veća amperaža TENS (Transcutaneous Electrical Nerve Stimulation) i galvanska, mikrostruja je jedinstvena po tome što ima kumulativni efekat, a ne efekat smanjenja. Drugi uređaji za električnu stimulaciju smanjuju nivo ATP-a.
Štaviše, o ovim uređajima se ne može ni razmišljati u sferi generisanja ATP-a. Pokazano je da bilo koja stimulacija preko 1.000 mikroampera izaziva zaravnjenje i zatim smanjenje ATP-a. Mikrostrujna terapija, koja se klinički koristi od jedne do obično 600µA, način je izbora za povećano zarastanje tkiva. Istraživanja i klinička ispitivanja pokazala su da se mikrostrujnom stimulacijom dolazi do smanjenja vremena zarastanja čireva i uganuća/istegnuća za 40-50%; prelomi zarastaju brže i jače; i da se čak i loši ožiljci (keloidni ožiljci) preoblikuju kako bi postali zdraviji i jači ožiljci. Drugi stimulativni efekti mikrostruje povezani sa ATP-om uključuju smanjenje upale, edema i otoka i povećanu fizičku izdržljivost u sportu.
Klinički, mikrostrujna stimulacija nije uopšte ograničena na njene efekte povećane proizvodnje ATP-a u svojstvima i načinima lečenja, već su njeni efekti da prepolove vreme zarastanja povreda zaista fascinantni. Mehanizam povećanje proizvodnje ATP-a električnom stimulacijom mikrostrujom se može objasniti. U daljem tekstu otkriva se njegov mehanizam, od grublje spoljne primene do molekularnog nivoa.
Instrument sa mikro strujom isporučuje jednosmernu struju (DC), pa je i priroda njegovog električnog toka ista. Slika 2 je prikaz tipičnog kola u kome elektroni teku od katode do anode, dok struja, u obliku negativnih jona, teče od anode do katode. Negativni joni se mogu smatrati protivtežom elektronima koji protiču u suprotnom smeru. Ovo zatvara kolo.
Od veće kliničke važnosti je ono što se dešava na anodi i katodi, a ne u samom krugu. Oko katode, koja je negativna, nalazi se okruženje negativnih hidroksilnih jona (OH-). Ovo je uzrokovano interakcijom elektrona sa molekulima vode na katodi, hidrolizujući molekule vode u molekule vodonika i hidroksila. Ista reakcija se odvija na anodi; međutim, pošto je anoda pozitivnog polariteta, protoni (joni vodonika) formiraju okruženje oko anode.
U istom trenutku, i vodonik i hidroksilni joni formiraju se oko obe elektrode. Međutim, vremenom jonsko okruženje postaje vodonik oko anodne elektrode i hidroksil oko katodne elektrode.
Pošto je vodonik taj koji dovodi do stvaranja ATP-a, onda sledi da se kao zaostali efekat nakon isključivanja mikrostrujnog stimulatora, proizvodnja ATP -a nastavlja na mestu stimulacije.
U međuvremenu, na negativnoj elektrodi, proizvodnja ATP-a prestaje odmah nakon isključivanja stimulacije jer u tom području nema zaostalog oblaka vodonika. Protoni (H+) ovde proizvode veoma moćan efekat. Gledajući sliku 2, vidimo da se protoni šire na područje sa manje protona, naime sa anodne strane prema katodnoj strani. Kako protoni (H+) migriraju kroz tkivo, oni uzrokuju povećano stvaranje ATP -a.
Ovo stvaranje ATP-a može se objasniti kroz Mitchellovu hemosmotičku teoriju. Ova teorija objašnjava kako mitohondrije formiraju ATP poznatim procesima kao što su transportni lanac elektrona i Krebsov ciklus. U Mitchellovoj teoriji vidimo da jonizovani vodonik (protoni) pokreće transportni lanac elektrona kombinovanjem sa NADH da formiraju NADH+, kao i FAD da formiraju FADH2 i druge posrednike. Neto efekat svakog ciklusa lanca transporta elektrona je uvođenje šest jona vodonika između unutrašnje i spoljašnje mitohondrijske membrane.
U ovom trenutku, vodonična ATPaza se aktivira visokim intramembranskim sadržajem vodonika i aktivira proizvodnju ATP. Ovo se postiže dodavanjem fosfatne grupe u ADP da bi se formirao ATP (vidi sliku 1, treba napomenuti da će proces u osnovi teći obrnuto i formirati ATP). Ovaj proces je poznat kao oksidativna fosforilacija. ATP se u ovom trenutku prenosi iz mitohondrija u citoplazmu ćelije gde se skladišti do upotrebe.
Zaključak
ATP telo može proizvesti na mnogo drugih načina osim gore navedenih. Međutim, to je veoma dinamičan izvor energije, a na mestu povrede ili na mestu prekomerne upotrebe i mikropovrede, zalihe ATP-a mogu se smanjiti.
Mikrostrujna terapija nudi jedinstven i divan odgovor na zarastanje tkiva. Klinički, mikrostrujna terapija je idealna terapija za hiperakutne povrede zbog toga što proizvodi malo ili nimalo senzacije. Takođe treba uzeti u obzir da pored svoje jedinstvenosti, mikrostrujna terapija deli mnoge kvalitete drugih električnih terapija: naime za primenu u kontroli bolova, opuštanju mišića i prevaspitavanju nerva. Takođe je donekle jedinstvena po svojoj sposobnosti da poveća vaskularnu propustljivost i po tome što se koristi kao sredstvo za elektroakupunkturu. MENS mikrostrujni instrumenti imaju sposobnost otkrivanja bioelektričnog stanja ljudskog tela i dokazan su standard vrhunske tehnologije, neprevaziđene u kliničkoj primeni.
Reference
- Guyton AC, Hall JE. Textbook of Medical Physiology.B. Saunders Company.
- Insel PM. Perspectives in Nutrition.
- Kroschwitz JI, Winokur M. Chemistry – General, Organic, Biological. McGraw-Hill, Inc.
- Giancoli DC. Physics: Principles with Applications. Prentice Hall.
- Cheng, et al. The effects of electric current on ATP generation, protein synthesis, and membrane transport in rat skin. Clinical Orthopaedics and Related Research Nov/Dec 1982;171.
- Carley and Wainapel. Electrotherapy for acceleration of wound healing: low intensity direct current. Archives of
- Physical Medicine and Rehabilitation July 1985; vol. 66.
- Becker RO. Cross Currents: The Perils of Electropollution, the Promise of Electromedicine.P. Putnam’s Sons.